ТИТЕЛ: Овогодишње Великогоспојинске свечаности у Тителу обележене су мноштвом разноликог и квалитетног програма намењеног публици различитих интересовања. У организацији и реализацији програма учествовала је општина Тител, Месна заједница Тител, АКУД „Јован Поповић“ Тител, Црвени крст Тител, Народна библиотека „Стојан Трумић“ Тител, СТШ „Милева Марић“ Тител… Било је ту програма за свачији укус: представљања књига, ликовне изложбе, изложбе рукотворина, позоришне представе, фолклор, разне врсте музике, дечји карневал… Свако дешавање имало је своју публику и своје поклонике, али највише је било оних који су са нестрпљењем очекивале суботњи наступ Дејана Матића, певача популарног, како се то сада модерно каже, у читавом региону.
А онда се природа поиграла са људским очекивањима. Почела је киша праћена ветром и наглим захлађењем, а додатно „захлађење“ изазвао је квар на далеководу и нестанак струје у Тителу и околини. Највише што су организатори могли да учине било је да обезбеде агрегат како би омогућили рад музичких инструмената, разгласа и микрофона. Тако је бина била једино осветљено место на пространом Парадном тргу. Киша и ветар није поколебала мноштво које је чекало и дочекало свога идола. Почело је са малим закашњењем, али је обилно надокнађено у, спортским речником речено, зауставном времену.
Било је занимљиво напрегнутог погледа у тами посматрати разиграну масу која се кретала у ритму музике. У публици је било свих генерација. Било је ту мале деце коју су довели родитељи, основношколаца, средњошколаца, људи средњих година, као и оних који давно прођоше свој зенит. На бини се нижу Дејанови хитови, али и хитови пола естраде. Дејан не прави разлику да ли је песма „мушка“ или „женска“, рок, поп, фолк, турбо фолк… Свако је у његовој изведби могао да препозна песму својих идола.
Дејан Матић није само велика музичка звезда, него је у првом реду велики човек – једноставан и скроман. То је доказао и након напорног концерта који је завршен далеко иза поноћи. Када смо га замолили за краћи интервју, једино његово питање било је да ли ћемо разговор обавити пре или после окаснеле вечере. Наравно да смо и ми увиђавношћу реаговали на његову љубазност, па је разговор обављен након вечере.
Добро расположење, сусретљивост и већ познати Дејанов смисао за хумор уочили смо већ код упознавања када смо приметили да су његов бивши завичај и завичај вашег извештача удаљени неких 150 километара, те да смо, рачунајући на тренутну ситуацију, неки „полуземљаци“. Одмах је реаговао шалом о непровереној фудбалској утакмици између Личана и медведа коју је судија морао да прекине због грубости Личана. Узвраћено му је такође непровереном причом о кошаркашкој утакмици између два села из околине Дрвара где је након целодневне борбе резултат био 0:0, а накнадном провером је утврђено да је кош био мањи од лопте. У таквом расположењу започели смо и озбиљнији део посла.
Јавности је добро познато да сте рођени у Бихаћу и да сте рано детињство провели у Дрвару, да сте један од познате браће Матић и да сте, како сте ми малопре рекли, пет минута млађи од Александра – Саше Матића, Вашег, условно речено, старијег брата. Ко су Вам у детињству били музички узори?
– Па ја ћу Вам одговорити на пар постављених питања. Само сам рођен, тј. само смо рођени у Бихаћу, а најлепши део живота, детињство, сам провео у Дрвару где и дан данас одлазим, то је нешто незамењиво, нешто што се не заборавља. Мој Дрвар и Дрварчане никада нећу заборавити. Прво је Дрвар, па пет места празних, а затим долазе сви други. Добро сте рекли да сам пет минута млађи, али када ме за то питају ја одговарам да Саша јесте старији, али сам га ја изгурао напоље тако да се зна ко је ко. (Смех).
Једном је приликом Саша рекао да сте Ви били физички јачи и да је он у том случају често „настрадао“.
– Добро сте обавештени. Причао је то Сале.(Смех). Пре неки дан ми је мајка рекла да су јој причале Салетове ћерке, наше братанице, да се моји дечаци међусобно туку. „Ма је ли то могуће“, упитах, а она ме опет упита да ли је то истина. Ја јој онда одговорих: „Колико год да се туку, то није ни упола колико смо се тукли мој брат Сале и ја“.(Смех).
Да ли Вас смета то непрестано упоређивање у музичком смислу са Вашим братом, или сте довољно самосвесни да Вас то не дотиче?
– Не, не смета ми то. Ја бих да ми то смета радио нешто друго. То је једна здрава конкуренција и то је то. Трудимо се да свако иде својим правцем и гради своју каријеру тако да нема потребе за сујетом.
Нисте ми одговорили на питање ко су Вам били музички узори.
– Било их је много. Као што сам вечерас прошарао тај неки репертоар… тад је био „Дискотон“, „Југотон“… ја сам увек био у неком филму народњака, забавњака итд, тако да ме је све интересовало. Један од узора ми је био Халид Бешлић кад је изашла она „Баш у време кад је туга срце свила, хеееј..(Пева). После су дошле нове Халидове плоче. Ту је још Мирослав Илић, Бора Чорба, све испочетка, разни жанрови. Ја мислим да сам прво био у музици па сам тек онда проходао.
Као близанци ви сте били другачији и више везани него „обична“ браћа, а живот и каријера су вас раздвојили. Отишли сте да живите на различитим странама света. Да ли вам се деца довољно познају?
– Да, сад смо летовали заједно. Не могу да вратим време и филм, али клинци… не могу да кажем клинци – Салетове ћерке су старије од мојих синова. Салетова старија ћерка убрзо пуни осамнаест година, а млађа четрнаест, а моји момци су девет и седам година. Они су различитих генерација, али се друже као да су иста генерација.
Припремајући се за овај разговор сазнао сам да се Ваши синови зову Константин и Зоран. Зоран је име Вашем оцу? Да ли Вам је отац жив?
– Да жив ми је отац, а и женин покојни отац се звао Зоран. Мој отац ми је оставио у аманет да дам сину име Константин јер би желео да мој син добије то име које је њему испрва било намењено, али се то име није допадало његовој мајци, нашој баки, па је уважен кумов предлог да добије име Зоран. Када је рођен наш старији син Зоран и добио то име, отац ме је питао шта је са именом Константин. Ја му тада рекох: „Ћале, правићемо Константина!“ Тако смо спојили угодно са корисним и родио се Константин. Ја бих волео да их буде још, а и биће их, хвала Богу!
Да ли ускоро планирате улазак у музички студио?
– Ја сам већ ушао, само је битно када ћу песме пласирати. Тешко је време за планирање. Ја већ имам урађен готово цео албум, има тога доста, има и неких дуета…
Управо сам вас то хтео да питам. Многи певачи су снимили дуете који су их прославили. Да ли можда планирате неки дует са Салетом?
– И то је у припреми, али сада је ситуација све то нешто пореметила.
Малопре сте ви мене изненадили познавањем мога завичаја, а сада сам ја постао видовит па постављам питања на која ви увек дајете позитивне одговоре.
– (Смех) Бићете обавештени. Тешко је у ово време планирати, али мислим да се никад више неће поновити година попут претходне. Идемо даље, пратимо ситуацију.
Вечерас је на тргу прштило, певали сте хитове разних певача и разних жанрова. Имам утисак да сте задовољни концертом у нашем малом месту. Можете ли да нам обећате да ћете у некој блиској будућности опет доћи да нам певате?
– Велико ми је задовољство што сам вечерас био у вашем граду, тако да ћемо се дружити сигурно.
Велика ми је част да сам разговарао са вама посебно због Вашег познавања географије и мога роднога краја. Хвала Вам пуно!
– (Смех). Хвала лепо!
Растадосмо се са Дејаном као да смо стари другари, што је још један од доказа да успешни и доказани људи не морају никоме доказивати своју вредност и оствареност, што их и чини обичним и приступачним.
Текст и фото: Стево Диклић