Тител, петак 20. августа 2021. године. Двориште ОШ „Светозар Милетић“, а у дворишту тридесетак мушкараца и жена сви по тридесет пет година, у присном разговору који на тренутак бива зачињен нечијим смехом или досетком старом двадесет година.
Двадесет година раније истим овим двориштем јурило је деведесет дечака и девојчица са властитим убеђењем да су одрасли људи који су се, ето, решили те досадне основне школе и још досаднијих матораца, њихових наставника који су вероватно друговали са породицама Фреда Кременка и Барнија Каменка. Данас ти исти, који су пре двадесет година били у пуном налету и пуној брзини , за које нису постојале препреке које су несавладиве, данас поучени животом пуним опасних кривина, прикочише своје имагинарне болиде и ето их у мирном разговору о времену садашњем и прошлом. Ето их пред оном истом школом којој су некада певали вечити evergreen- „Збогом школо, нисам те ни вoл`о“, само што их је сада дошло тридесетак, а међу њима само један савременик Фреда Кременка, тј. аутор ових редова. Организатори овога сусрета, представници некадашњих VIII1, VIII2, VIII3 и VIII4 одељења, саопштили су присутнима да је ово у овом тренутку максималан број бивших ђака који је могао да се окупи. Неке је живот одвео у бели свет, неки нису успели да добију слободан дан на послу, неком је болестан неко у породици, а неко је и сам болестан, неко је са породицом на одмору, некима сусрет није ни занимљив, а има и оних у стилу – „ја сам рођен намргођен…“
Договор је брзо пао па се окуписмо у учионици – кабинету ликовне културе који и даље личи сам на себе, тј. личи на све друго осим на кабинет, али то је увек и била његова шармантна особина.
Е, ту је почела прича о животним путевима ових младих људи. Комбинујући шаљиви и озбиљни разговор сазнадосмо таман онолико колико је свако желео да каже о себи не откривајући своју приватност уколико то не жели. Било је пуно лепих ствари које су се чуле. Било је ту обичних живота, али и успешних каријера, радника, али и послодаваца,
политички остварених, али и по том питању незаинтересованих, ожењених и удатих са породицама и потомством, али и оних који још чекају нешто или некога… Листајући старе именике присетисмо се нечијих успеха, али и „искакања“ из шина – све у свему, вредело је мало поседети и обновити сећања стара двадесет година.
После овога часа сећања, сви су отишли у хотел „Тиса“ где су нас осим вечере и пића, чекали и чланови „Зеља бенда“, где је Дуле Зељковић у маниру искусног кафанског певача анимирао госте. У полутами просторије где су само ротирајућа светла „light show“-a давала дискретну светлост и уз понешто алкохола почела да ротирају и мождане вијуге, вероватно и упалили понеку лампицу старе љубави. Ако се такво шта и десило, нико то није видео јер чудни су путеви Господњи, треба бити опрезан јер би тај грех био брзо откривен, а долазак на следеће дружење забрањен.
Кад Дуле посустане, ту је Данијела Савић Ковач која ускочи са својим репертоаром па музика не стаје. Дружење је завршило у лепој атмосфери без инцидената, а следеће се чека са надом да ће број присутних бити увећан.
Текст и фото: Стево Диклић