ТИТЕЛ: Ових дана на обали Тисе у Тителу, у непосредној близини плаже и споменика борцима Другог светског рата, пролазници су могли да виде војне шаторе са српским тробојкама из којих се чула музика и весели гласови.
Били су то бивши борци херојске 549. моторизоване бригаде која је 1998-1999. године била распоређена у рејон планине Паштрик и која се заједно са другим нашим јединицама супротставила снагама терористичке ОВК, Војсци Албаније, снагама НАТО пакта, Атлантској бригади – јединици формираној од Албанаца из САД коју су обучавали амерички инструктори, као и добровољцима и плаћеничким јединицама из других делова света. Против наших јединица су коришћени бомбардери, моћни А10 Thunderbolt, B1, B52, F16, хеликоптери Апачи (Apache), Блек Хоук (Black Hawk), тенкови, оклопни транспортери, артиљеријска оруђа,на десетине хиљада пешадије… Битка на Паштрику, акција звана Стрела, која је вођена 1999. године у периоду од 26. маја до 14. јуна, имала је за циљ пробој наших линија и обезбеђивање копнене операције НАТО снага.
О томе тешком и војнички славном времену разговарали смо са двојицом бивших борацa 549. моторизоване бригаде који су се 28, 29. и 30. маја ове године нашли на шестом сусрету који је ове године одржан у Тителу. Наши саговорници су били Игор Јевремовић из Краљева и Илеш Хорват из Титела. Они с поносом помињу своју бригаду и говоре да је то јединица која није одступила ни једног јединог корака, а да је захваљујући стручном вођењу имала минималне губитке. Јевремовић и Хорват углас говоре да оно што имају припадници њихове бригаде није пријатељство већ братство заувек и да оно што они између себе знају не могу да поделе чак ни са својим родитељима, јер то су, кажу, ствари које могу да разумеју само они који своје братство исковаше на најтежи могући начин, али је оно због тога и толико чврсто. Јевремовић посебно истиче патриотизам свога, у рату стеченог брата Хорвата, Мађара из Титела који је схватио да се родни праг најбоље брани тамо одакле опасност вреба, па макар то било и стотинама или хиљадама километара далеко. Кажу да њихов понос због тога не могу поколебати они који сматрају да њихова жртва није била вредна свега оног што је следило после ње, укључујући ту и слабу бригу државе и злураде коментаре „пријатеља“. Обојица кажу да се загрљај брата и пријатеља на њиховом окупљању не може упоредити ни са чим познатим. Сви памте сва имена, догађаје, ликове, у њиховим срцима нико није заборављен.
Илеш Хорват истиче колико су често озлоглашене друштвене мреже у њиховом случају одиграле позитивну улогу. Знате, каже он, у то време нисмо имали чак ни фиксне телефоне, а доласком друштвених мрежа ми смо стекли могућност да се нађемо и обновимо наше братство. Обојици им је криво што смо мало касно стигли на њихово дружење, јер кажу, нисмо стигли да видимо браћу из Црне горе, који су отишли нешто раније.
Јевремовић додаје да се идеја о сусретима браће родила још давно, али да су се услови за то стекли тек 2016. године када је 1. сусрет одржан у Краљеву. После тога окупљали су се у Бајиној Башти, Суботици, Пожаревцу, Јагодини и ове године у Тителу. Ове године домаћин им је Илеш, а новац дају сами како би домаћини скупа могли да га организују. Новац за то не добијају ни од кога другог нити га очекују. Следеће године сусрет ће се дешавати у неком другом месту и тако ће тај, да тако кажемо, караван братства и патриотизма наставити да живи и преноси те дивне осећаје генерацијама које долазе да би оне могле боље да разумеју цену жртве коју платише хероји.
Текст и фото: Стево Диклић