Ових јануарских дана пуних магле и дима, који нам муте вид и скраћују дах, мало шта нам може привући пажњу осим светла аутомобила која нам се приближавају из супротног правца, споро пробијајући зид густе, ледене паучине.
Све је чудно и бајковито, па и лавеж паса који као да остаје залеђен у тренутку и у ковитлацу непробојног сивила. Човек се запита куд се деде оно богатство боја и покрета које су га, колико јуче, окруживали. Крећући се спорим корацима, следећи познату, а сад једва видљиву стазу, одједном угледате ињем и ледом оковану ружу – да ружу, која својом лепотом пркоси седамнаестом дану месеца јануара.
Док се са радио таласа и екрана разних модерних уређаја чују јадиковке како нас угуши магла и тамо неке отровне нано и разне друге честице, док директори школа разбијају главу да ли да скрате наставу, или је сасвим укину док прође „неман“ звана магла, иње, лед, нано и оне неке друге честице, дотле у улици Александра Тишме у Тителу, на чувеној Бусији, један ружин грм пркоси свему поменутом и оном непоменутом и пролазнику нуди дуго жељени „обојени поглед“. Ледени оков који изгледа као рам на прелепој слици, као да говори о споју неспојивог, о победи лепоте живота над пролазношћу и заборавом. Оближње околно дрвеће, такође се окитило леденим украсима, па поносно и стоички носи ледену круну, која ће с доласком пролећа бити замењена цветним орнаментима као наградом природе.
Магла, лед, иње и оне нано и друге честице, чекаће тада негде у прикрајку своју шансу, која ће сигурно доћи јер, као што рече познати песник, Дубровчанин, Иван Гундулић:
„…Коло од среће уоколи
вртећи се не пристаје:
тко би гори, ето је доли,
а тко доли, гори устаје…”
(Иван Гундулић „Осман“ 1. певање)
Текст и фото: Стево Диклић