МОШОРИН: „1942. Мошорин памти”, под тим називом данас је у Мошорину одржан помен за све страдале током Другог светског рата.
Након свете литургије у Храму Преноса моштију оца Николаја (на Брегу) одржан је помен жртвама рације код спомен обележја „Бунар”. На спомен обележје венце су положили Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу АП Војводине, Драган Божић, председник општине Тител, представници Месне заједнице Мошорин, представници мото клубова…
Након тога, у просторијама Културно просветног центра „Вожд”додељене су „Благодарнице” годишње награде за допринос у неговању традиције Шајкашке области. Била је то прилика и да се представи недавно основано, дечије певачко друштво „Српче” из Мошорина.
Поводом догађаја, Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина.
Христос се роди, породицо моја,
и роди и васкрсе и злочинце надмаши,
и мене прихвати без иједне молитве,
јер не знам читати, али сам Реч познала.
Христос се роди, дивни моји гости,
осванули пред софром коју сваке године украсим,
о Његовом и свом рођендану,
јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам.
И немам других гостију
сем Његове милости и вашег сећања,
да се заиграм и да ми се честита на смрти.
Да сам имала један, било би их мноштво до данас,
и многи моји синови данас би беле кошуље обукли,
а, кћери дукате по њедрима расуле,
да радују ону која никада мајка није била.
И сви потомци у радости упрти,
и унуци и праунуци у расејаним мислима
и данас би ме љубили.
Овако, ја славим заједно са Њим и са вама,
и сваке се године провучем кроз сабране душе
и приносим чашу слатког вина,
изливеног из вечног Путира који Прота и сада држи.
Пред њим и пред вама држим ја и чашу млека
коју нисам ономад испила,
али је испијам непресушну до данас у крилу своје мајке,
из којег су ме однели неки нељуди,
без језика човечјег и животу предали.
А, и колевку носим уз путине,
да дочекам ваше дарове и да их поделим,
са вечним стражарима око овог Храма
у којем смо се упознали.
Христос се роди, оче и мајко,
и теби незнана сестро нека се рађа,
да не умре никад и теби брате…
Теби нека изникне семе,
које неће држати своју крв у рукама
и које ће памтити свако чедо од рода нашега.
И данас, као и свих ових година,
мајка ми црвену машницу везује и плетеницу украшава
за рођендан који никада нећу дочекати,
али хоћу вас и јесам Њега,
у свом бунарском вертепу где сам живот пронашла,
јер ви сте моји мудраци са Истока
и моја нова колевка у којој сам жива и сигурна,
у којој се радујем заједно са онима које нисам родила
и са вама,
уз мирну молитву и за оне који су ме убили.
Христос се роди, породицо моја!