МОШОРИН: Вертепи или вертепаши објављују и преносе вест о рођењу Исуса уочи Божића и првог дана једног од најрадоснијих хришћанских празника.
Похвалним песмама величају рођендан Христа, обилазе домове комшија, пријатеља, рођака и верује се да доносе благостање, радост и здравље домаћинима који их угосте. Обичај је некада био незаобилазан и распрострањен широм Србије.
Покуцавши на врата, вертепи поздрављају: „Христос се роди домаћине!” и питају: „Да ли примате вертепе у дом?” Нема насилног улажења. Уласком у кућу доносе срећу, добро расположење, здравље и богатство. Глава породице дарује их јабукама, орасима, бомбонама, колачима па и парицама.
– Име вертепа потиче од црквенословенске речи „вертеп” што значи пећина.
Вертепи
„Вертеп“ или „бетлехем“, „бетлем“ како га је ко звао помиње се у Војводини још прве половине XVIII века. Могуће је и његово старије порекло, јер су у средњем веку постојале српске игре сличне вертепу. Вертепска драма била је извођена у многим крајевима наше земље, али су за њу знали и други Словени.
У Војводини вертеп се у главном проносио на Бадње вече, први и други дан Божића, само по негде на Мали божић и Богојављење. Вертеп је израђиван у облику макете црквице са торњем и крстом, у чијој је унутрашњости представљена сцена Христовог рођења. Учесници у овој комликованој драми су 6 младића; четворица имају улоге царева – Ирод и три мудраца Гашпар, Валтазар и Мелхиор, они између себе носе макету. Њихова пратња су два пастира који су названи „губе“. Цареви су носили високе круне од картона и дугачке беле хаљине или мајице. Пастири су навлачили крзнене капе, кожухе, преко лица стављали маску од крзна, а око појаса су носили звоно или клепетушу како би домаћину најавили долазак вертепа.
Вертепаши би већ од улаза у дворишта отпочињали песму:
Витлејему славни граде од Бога, од Бога,
Највиши си ти од града свакога, свакога,…
Драма следи: вертеп се поставља на сред собе, а око њега се распоређују цареви док губе остају по страни. Дијалог између царева говори о њиховом сусрету и Христовом рођењу, а који је предходно научен из брошура. Цареви укрштају сабље изнад вертепа, а потом следи дијалог пастира – губа који је обично проткан шаљивом нотом и на рачун домаћина. Шалећи се са укућанима, а да ови не примете, пастири трпају у своје џакове што кобасица што сланине. Вертепска драма би се обично завршавала рециталом једног од пастира, након чега су сви певали неку од црквених песама, да би зажелевши срећу и здравље домаћину, примивши дарове од њега, напуштали кућу.
Коринђаши
Од друге половине XIX века, у свим селима Бачке и Баната, веома ретко и Срема, коледаре су заменили коринђаши. Деца, понекад у пратњи одраслих, која су у групама ишла од куће до куће певајући – коринђајући песме без рефрена – коледо. Често маскирани, подељени у групе, у напред су знали које улице и куће обилазе, ако би дошло до „уласка у туђу територију“ избиле би и туче међу групама малишана. Ако би се пак окупили врло мали коринђаши, морали би обавезно имати пратњу старије особе како би се осигурали од оних старијих који их вребају из мрака и отимају искоринђане ђаконије.
У коринђање се одлазило на Бадње вече, негде и после бадње вечере, јер нека домаћинства нису примала коринђаше пре завршетка вечере. Има делова где се коринђало и на Нову годину и Богојављење. При доласку код домаћина, обавезно је било питати „Је л’ слободно коринђати?“ после дозволе домаћина отпочиње:
Песма забележена у Мошорину, Тителу, Жабљу, Гардиновцима…
Седи деда на јендеку,
Чува моје сено,
Ја сено крави дам,
Крава мени млеко да,
Ја млеко ђаку дам,
Ђак мени књигу да,
Ја књигу богу дам,
Он мени срећу да,
Ја срећу па у врећу,
Тут, тут, тулијан,
Сто двадесет и један,
Ако ј’ жарач, да бегам,
Ако ј’ колач, да чекам.
У национално мешовитим срединама деца из православних домова коринђала су код становника католичке вере 24. децембра, а касније би католичка деца коринђала код Срба на 6. јануар. При том се често могло чути „Христос се роди на ваш Божић“, што је значило да су деца друге вере. За отпеване песмице добијали су се ораси, јабуке, слаткиши, понекад и која пара, ако би пак домаћини након отпеване песме, одбили да изнесу ђаконије, онда би им следило:
Колико сламе у котарици,
Толико ђавола у газдарици
Данас се ретко могу видети коринђаши, мада их још увек има како у Банату тако и Бачкој. Има их и у насељима општине Тител, нешто мање него предходних година, ал’још увек младо, па и старо коринђа. Деца ђаконије, а старији вино и ракију. Закоринђају се, па тако до раних јутарњих сати не би ли дочекали јутрење.
Извор: Др Мила Босић, Годишњи обичаји код Срба у Војводини, Нови Сад, 1996.
Приредила: Александра Николић
Видео: Драган Џамбас
