ТИТЕЛ: Има дугих ружних година за вечност. Била би голема срећа да их није било. Неки, са друге стране доброте, стајали су иза њих. Ко зна шта су им значиле, а значиле су злурадо тамно. Оне које су гонили, а гонили су их жестоко, нису их очекивали нити су веровали да су могућнe. Трпели су до неиздрживог ако нису прекодан нестајали. Многи нису могли да схвате шта се дешава насупрот доброти нити су умели да се уклоне, још мање да се одупру. Јад, туга и плач били су једино што нису никако напуштали.
Само три и пола године завиле су и Тител у црно. Када су прошле, остало је преживелима тек да закључе да им је градић остао без Јевреја, Немаца, Руса и десеткованих Срба и Рома. Многи протерани никада се нису вратили, заборавили су и варош, и Тису и Брег. А њихови потомци већ и не знају родно место њихових родитеља. Не знају ни гробове предака. Немци и други избегли и прогнани, рођени пред рат и у време рата, више и не памте име свога родног места. Немачка богомоља у Тителу још није пала. Са њеног звоника пао је крст. Звоно са њеног звоника огласило се, једном, пре неколико година и заћутало. Још у њој стоје клупе и оргуље (ко зна да ли су употребљиве). Подигнута је почетком 20. века на слабим темељима леса. Уништено је током рата јеврејско гробље, а немачко све више одлази у заборав. Све то је већ историја која никако не би смела да оде у заборав.
Делу Титељана је 22. октобар донео крај патњи, али не и крај рата. Још су морали да га чекају и остају без најближих. Преостала младост, до 18 година, кренула је у рат. Гинули су, неодевени и вашљиви, у Славонији као што су још увек умирали њихови вршњаци и старији земљаци подалеко од кућа, у логорима. Живи су веровали у повратак многих из Немачке, Словачке, Мађарске, Белорусије, Италије…
Ослобођени Тител још је чекао крај рата. У његовом чекању био је пуст. Остала су деца и стари, мало, премало, да се обере кукуруз и посеје пшеница. Радовању није било времена. Морао се тада још доживети и погром невиних Немаца и Мађара.
Седамдесет и пети 22. октобар о б а в е з у ј е да дан ослобођења у Другом светском рату не буде заборављен, али обавезу на сећање на смрт невиних Мађара који су изгубили животе у данима после ослобођења, као и Немаца, старих, изнемоглих и болесних, који нису могли у избеглиштво, али и оних који су веровали Србима и делили недавну несрећу Срба суграђана, па завршили у логору Бачког Јарка. О њиховој несрећној судбини, додуше мањој и краћој, одлучивали су тек они Срби из Титела који нису били ни логораши, ни интернирци, ни мункаши, нити ратници. То ваља рећи и имати на уму сваког свечарског 22. октобра, и ослободити се за сва времена колективне одговорности. Време је то учинити и спасти образ. Дан ослобођења Титела је преголем дан који не сме да трпи сенке. Чиста образа ваља га славити у вечности и са оним Титељанима којима ће бити предалеко и у свим будућим сећањима. Не заборављајмо га. Учимо децу да га не забораве. Замолимо обе цркве да тога дана одрже помене недужно жртвованим и моленије за трајну срећу свих оних који ће бити Титељани и рођењем и досељењем. Свечарском дану и то доликује. Не сме се заборавити.
Радинко Душановић