ТИТЕЛ: Овогодишње Великогоспојинске свечаности у Тителу, биле су веома разнолике и садржајне. Оне су трајале од 17-24. августа и свако је могао за себе да нађе одговарајуће садржаје које га занимају. Било је ту садржаја за гурмане као што је такмичење „Котлић под Тителским брегом“, спортисти су могли да уживају у малом фудбалу и одбојци на песку, а љубитељи друштвених игара у такмичењу у пикаду, за љубитеље моде организована је модна ревија, о 800 година аутокефалности СПЦ нешто више могло се сазнати на изложби у Светосавском дому. Љубитељи ликовне уметности имали су прилику да учествују на ликовној колонији као уметници или само као посматрачи, о женама – композиторима у српској музици двадесетог века могло се нешто сазнати на предавању организованом у СТШ „Милева Марић“, они који брину о своме здрављу могли су да посете „Базар здравља“, љубитеље народне музике обрадовала је Драгица Радосављевић Цакана, децу је одушевио дечији карневал и представа „Три мала прасета“, љубитеље архитектуре изложба „Земљана архитектура Балкана“. Многи су ипак чекали среду вече када је долазио Ален Исламовић, рокенрол звезда бивше Југославије и других балканских простора.
Пљуни и запјевај, моја Југославијо, Ружица си била, Ђурђевдан, Мотори… као и друге песме славних састава „Бијело дугме“ и „Дивље јагоде“, те новије песме из његове соло каријере и дуети, одјекивали су Парадним тргом. Раздрагана, већином женска публика, одушевљено је ђускала не марећи за Аленове 62 године, које се не његовом лицу и телу не виде. Програм је трајао пуна два сата, а завршио је нешто пре поноћи, када су многи кренули својим кућама уз ритам чувене песмице „Ајмо цурице, ајмо дјечаци, студенти и ђаци, милицајци…“
После концерта на тргу, са Аленом смо разговарали у хотелу „Тиса“. Иако је због фанова, који су желели фотографију са њим, морао да прекине вечеру, није му било тешко да се одазове нашој молби за кратки интервју. Напротив, на постављена питања одговарао је са пуно стрпљења и детаљно.
Казали смо му да нам је познато да је рођен у малом селу поред Бихаћа, уз бистру, зелену реку Уну, где је завршио основну и средњу школу и упознао своју, тада шеснаестогодишњу, девојку Маријану, коју је касније оженио и са њом добио ћерке Уну и Лару. Оне су сада одрасле жене које су Алену подариле два унука. Као младић основао је неке мале музичке саставе, да би се 1983. године прикључио групи „Дивље јагоде“ у којој су неки од чланова били су из Бихаћа. Група се из Загреба преселила у Сарајево и ту су снимили, како он сам каже, њихов најуспешнији албум, „Мотори“. На том албуму он је био вокални солиста и фронтмен групе, а написао је и све текстове песама. О томе новом периоду у свом животу, Ален каже: „Дивље Јагоде“ су постале значајан југословенски бенд, а ја сам као фронтмен бенда био човек који је био изложен и којег су камере највише снимале. Био сам певач који се квалитетом и начином певања разликовао од других певача са југословенског и балканског простора. Распон мога гласа је био три октаве и оно што смо ми у „Дивљим јагодама“ радили, више је личило на европски и светски стил него на југословенски и балкански.То је за мене и „Дивље јагоде“ била велика прекретница. Снимили смо још три албума који су продати у 300-400 000 примерака. Радили смо велике концерте по великим градовима Југославије, имали најбоље озвучење, познате менаџере… Осамдесетчетврте године добио сам позив од Горана Бреговића да пређем у „Бијело дугме“, али сам се тада нећкао јер сам са „Дивљим јагодама“ имао план да у Лондону снимимо нешто за светско тржиште. Горан ми је веома искрено рекао да је то јако тешко остварити јер је и он сам већ нешто слично покушао, а то су покушали и YU група, Смак и неки други. Није лако продати Енглезима неку рокенрол музику са Балкана и Југославије, јер су они били ти који су рокенрол измислили. Ми смо кренули у ту авантуру и убрзо схватили да од тога нема ништа. Године 1986; од покојног Ипета Ивандића сазнао сам да Горан поново жели са мном неку сарадњу. Тад се десио тај албум „Пљуни и запјевај моја Југославијо“ који је донео много хитова, као шта су „Ајдемо у планине“, „Ружица си била“ и други. Тај албум „Бијелог дугмета“ је продат у преко милион примерака LP плоча и касета, ишло се на дугу турнеју 160 дана у години, држали смо и по два концерта у једном дану у два различита града…
На нашу констатацију да имамо податак да га је Бреговић узео у групу не само због тога што је лепо певао и имао лепу фацу, него у првом реду због тога што је био нормалан и непорочан младић који није пио нити се дрогирао, Алан је рекао:
„У овом послу, као и сваком другом, треба бити нормалан. Има мојих колега који су разорили три четири брака и то сматрају богатством. Ја имам моју жену коју сам упознао када је имала шеснаест година. Она ми је и данас жена. Изродила ми је две дивне ћерке које су моје највеће богатство. Од њих имам два унука, ја сам најсрећнији деда на свету.“
На нашу шаљиву примедбу да ће многе жене и девојке бити изненађене и разочаране сазнањем да је њихов љубимац заправо деда, он одговара веоима смирено и озбиљно:
„То је живот! Године иду, котрљју се. Кад тад доћи ће време да потомци онога који је стварао породицу и бринуо да остави нешто иза себе, буду поносни наследници.“
Поносан је на сарадњу са Лепом Бреном у њеном последњем филму у којој су заједно са Владом Калембером и Данијелом Поповићем, бившом евровизијском звездом, снимили песму Југословенка. Како он каже, „Многи сматрају да је „Југословенка“ најлепша Бренина песма“. На нашу примедбу да је Данијел радио ствари супротне од његових животних начела, па тако иза себе има више пропалих бракова и уништену каријеру, док је он са своје 62 године још у жижи интересовања и поштовања публике, Ален одговара да је све у томе како се човек постави према послу, а приватни живот је нешто друго.
„У своја четири зида ја скупљам енергију за ово што радим.“
Шта бисте могли да кажете о свом раду у групи „Четири аса“?
„Четири аса“ је била једна фина формација коју смо чинили Владо Калембер, Јурица Пађен, Рајко Дујмић, Славко Пинтарић – Пишта и ја. То су здрави и успешни људи са великим каријерама, а ја сам тај садржај само освежио и ојачао својим музичким опусом. Вадо Калембер и ја смо и данас добри пријатељи који се виде двапут месечно и попију кафицу, а причамо о свему па и о „Четири аса“. Ми смо имали неких четрдесет наступа и међу нама никада није било зависти и сујете. У Сарајеву би било другачије, тамо су људи другачији.
Негде сам прочитао да сте се ви током своје музичке каријере осим од певања обезбеђивали и новцем од разних хобија, па сте тако у неком времену имали посластичарницу у којој се точио алкохол.
„Да био је то кафић који се налазио у згради у којој су становали пилоти са аеродрома „Жељава“. Град тад није ту дозвољавао отварање кафића баш због пилота који нису смели да пију, а били су највећи потрошачи алкохола. Тако је посластичарница била само формално.“
Познат је редослед четрири ваше највеће љубави. То су породица, рокенрол, лешници и тенис. Што бисте могли да кажете о Вашој плантажи лешника?
„То радим заједно са шураком. Он ми много помаже у узгоју 1800 стабала лешника. То је прва плантажа у западној Босни на којој се узгајају нутела лешници. То су младе саднице, па прави род очекујем тек за три четири године.“
Чули смо нешто о лешницима које зовете Титови лешници.
„Да то су лешници које су створили Титови људи 50-их година. Истарски лешник је јако укусан и квалитетан.“
Што бисте рекли о дуетима које сте снимили са разним певачима и певачицама? Који је најуспешнији?
Мислим да је најуспешнији хит „Лопов“ који сам снимио са Индиром Радић. То је песма снимљена на правом месту и у право време. Иза ње је стала „Гранд продукција“, а Индира и ја смо две године са њом имали светску турнеју. Још да кажем да сам у послу са Гораном Бреговићем као певач „Бијелог дугмета“. Горан је велики човек и уметник који је створио велика дела. Мени је част да радим са њим.
На крају, после музике и бизниса, да Вас питам како се сналазите као деда?
„Као и сваки поносни деда. Унуци ме обожавају, а старији самном чак и свира, има бубњеве. Морам за њих имати времена.“
Текст и фото: Стево Диклић