Руси у Тителу од 1921. године
У Боку Которску је 1921. пристао један од бродова препуних избеглица из Русије. били су то, углавном, млади људи. Ретки су били са једним или два детета. Избеглице су груписане према местима у која су упућивани. Групу од десет-дванаест особа, која је била упућена у Тител, веома лепо је дочекао оновремени тителски свештеник Георгије Ђорђе Парабућски, који им је помогао да се снађу.
Свештеник је, касније, са целом групом основао певачко друштво које је за кратко време постало познато и по местима у околини Титела. Певали су на литургијама и о црквеним славама и празницима. Антонина и Павел Руденко били су у тителској групи руских избеглица. Павел је у Русији био чиновник, али је по доласку у Тител почео да ради на дрвари и да диригује у тителском црквеном хору. како је брзо научио српски језик запослио се у канцеларији електричне централе која се оних година налазила у згради општине (Градска кућа) поред кафане „Код Перковца“ (данас „Војводина“). Супруга Антонина, у Русији је била учитељица, купила је машину за шивење, а „код Волфа“ је научила да шије и све године, до одласка из Титела, правила је штафире за тителске девојке.
Породица Руденко добила је 10. марта 1923. ћерку Ксенију и 1927. сина Владимира. Владимир је после основне школе отишао у кадетски корпус (руски) у Белу Цркву, потом је 1941. прешао у Нови Сад у руску гимназију. И Ксенија и Владимир су у Новом Саду били чланови хора Саборне цркве. Владимир је велику матуру положио тек после рата у америчком избегличком логору Фисен у Немачкој, где су Руденкови провели три године. Ксенија се у истом логору удала за Петра Семијенка. У Минхену им се родио син Ђорђе. После две године преселили су се у Бостон (САД). Све време са њима су били Ксенијини родитељи и брат Владимир са супругом Јевгенијом (Жењом). Владимир Руденко је у Бостону постао важан диригент у хору Бостонског симфонијског оркестра. Ксенија првих 17 и Владимир 14 година живота провели су у Тителу и у својим писмима га се са топлином и радошћу сећају.
Родитељи Јелисавете Павчинске дошли су у Тител када јој је било шест година. и они су пред Други светски рат напустили Тител и обрели се у Америци. Мати Олга јој је певала у црквеном хору кад је њиме дириговао Младен Јанић, управитељ школе.
У општинској администрацији радио је још један Рус, Борис Сесицки, који се оженио Мађарицом Маријом и добили су ћерку Наташу. И трећи Рус чиновник у општини био је Николај Шевченко. Био је ожењен Српкињом Катицом. Николај је из првог брака имао сина Кољу (прва супруга му је рано умрла).
Николај Чесноков је у Русији био генерал, а у Тителу је много година радио у Водној задрузи. Николај Павловски је на пијаци продавао мушко и женско рубље, а у биоскопу радио као касир. Још два Руса, Конкинин и Лазавој, правили су путер и продавали га на пијаци. Међу избеглицама у Тителу нашао се и дечак Кучерјавцев, чија се сестра Лиза родила у Панчеву. Они су се после неколико година проведених у Панчеву доселили у Тител.
Тителски Руси су оставили дубоки траг у култури, духовном животу, економији, физичкој култури и спорту Титела и околине. Овај мали прилог је велико хвала њима. Трагови Руса у Тителу сачувани су захваљујући преписци Титељанина Лазе Чурчића са некима од њих, који су сада у САД-у.
Извор: Друштво српско-руског јединства „Тител“
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)