Жабаљ
Најлепше компанијско место
Када се путем, што повезује потиска места, крене из Сегедина низ Тису и застане на раскрсници овог меридијанског пута са путем упоредничког правца који повезује Нови Сад са Зрењанином и даље води на исток према Темишвару, то значи да се стигло у Жабаљ. У седиште и средиште, раније среза данас, општине.
Жабаљ је једно од 14 насеља Шајкашке и седиште истоимене општине у јужнобачком региону. Источну границу општине представља река Тиса. Од ње је Жабаљ удаљен 12 километара и због тога није могао да има своје пристаниште. Поред Жабља од 1899. пролази железничка пруга из Новога Сада према Суботици и Сегедину. Изградњом нових саобраћајница Жабаљ је постао ближи Новом Саду (22 км) и Зрењанину (29 км) и тако поправио свој географски положај.
Повољнији положај Жабља, и општине, пружа природна средина што се огледа у еколошко-економским условима. Жабаљ је смештен на бачкој лесној тераси, која је позната по својој плодности и погодна је за гајење житарица и индустријског биља.
Према археолошким налазиштима може се рећи да је Жабаљ веома старо насеље. Нађени археолошки материјал је из времена латенске и сарматске културе. Најстарији подаци о Жабљу су из 1514, када је био утврђење што га је Дожа Ђерђ преотео од сремског владике. Међутим, за Жабаљ се знало у време владавине угарског краља Владислава IV Куманца, који је у Жабљу издао две повеље док је боравио у крајевима око ушћа Тисе у Дунав. Тако би најранији помен Жабља могао бити 1272, а најкаснији 1290. године. Када су га заузели Турци припадао је тителској нахији у Сегединском санџаку. На једној карти забележен је 1566, а 1682. се бележи као насељено место. У то време је забележен као Заблија. По турским изворима из 1699. Саблија је село на обали Тисе. Стари Жабаљ био је на месту које је удаљено „сат хода на исток“ од данашњег места, тј. на Тиси. На старо место подсећа топоним „Селиште“. У време велике поплаве 1770. старо насеље је готово потпуно уништено. Тринаест година касније, 1783, цар је одобрио пресељење Жабља на садашњу локацију на лесној тераси, која је поштеђена од поплава. Да би се одужили цару за дозволу да преселе село мештани су предложили да се оно назове Јозефдорф (Јосифово село). Овај назив села остао је у службеној употреби за све време постојања Шајкашког батаљона.
После аустријско-турских ратова и закључења мира у Сремским Карловцима (1699) Жабаљ улази у састав Потиске војне границе, а када је она укинута 1750. припада једно време Потиском дистрикту са седиштем у Бечеју. Оснивањем Шајкашког батаљона 1763. Жабаљ је био једно од првих шест провинцијалних места које се укључује у ову војну и административну формацију. После развојачења батаљона (1873) Жабаљ се укључује у жупанијску цивилну управу и место се изричито назива Жабаљ, или мађарски Зсаблyа.
Жабаљ је одувек имао јаку традицију као управни центар, иако је главни град Шајкашког батаљона био Тител. Жабаљски срез је од укидања батаљона обухватао пет насеља: Госпођинце, Ђурђево, Надаљ, Чуруг и Жабаљ. Приликом формирања општине у новије време Надаљ је припојен србобранској општини, а Жабаљ са остала три насеља чине јединствену географску, привредну и државно-управну територију. Жабаљ је седиште једино црквено-организационе заједнице СПЦ за 14 насеља шајкашке области, односно, седиште протојереја за Шајкашку.
Кроз читав 19. век Жабаљ се развијао, али је број становника споро растао. Први податак је из 1766. када је Жабаљ имао 1073 житеља. Сто година касније, 1866, имао је 4.441 становника. Од 1910. до последњег пописа број становника се креће између осам и девет хиљада.
Средином 19. века кроз Жабаљ је пролазио трговачки пут који је водио од Петроварадина и Новога Сада до насипа на Тиси (Стари Жабаљ) и даље за Банат. Ове примитивне путеве редовно су пратили величанствени дрвореди, најчешће, багремова. Засађивање дрвореда започело је 1808. на основу наредбе командујућег генерала Славоније и Шајкашког батаљона.
У граници се сва привредна активност одвијала у кућним задругама, са земљорадњом као основним (поред војничког) занимањем. И поред другостепене улоге потребе за занатлијама и другим занимањима увек је било. Подаци о броју занатлија, како у Жабљу тако и у осталим граничарским местима, су оскудни и односе се на прву половину 19. века. Овде се најраније спомињу ћурчије Сима Табаковић, који се 1815. иселио у Велики Бечкерек и Јован Јанковић у неко провинцијално место. Исте године помиње се и закупац крчми Јозеф Дерфер који је у Карловцима купио 800 акова вина. Две деценије касније право на крчму имала је Ева Дерфер, Јозефова жена или ћерка. Исти Јозеф Дерфер је 1821. отворио и прво свратиште (гостионица са преноћиштем) у Жабљу „Код принца Лудвига“. Постоје подаци и о првом колару (Михаел Скала), столару (Парис), сарачу-седлару (Јован Одровина), кројачу (Петар Савић), абаџији (Петар Јовановић). Најбројнији мајстори међу занатлијама били су ковачи. У Жабљу се најраније помиње ковач Ђура Пастровечки, чији је син Јошка, као коларски калфа, 1816. добио пасош „ради вандровања“.
Како се Жабаљ налазио на трговачком путу, 1826. је добио три годишња вашара (15. априла, 20. јуна и 29. септембра). Трговина ја била прилично развијена, најстарији податак о дућанском трговцу је из 1790. године. Био је то Илија Лета, који је после скоро три деценије (1818) осиромашио и скоро пропао. Ћерка трговца Илије Чавића се 1797. удала у Нови Сад и однела је у мираз Антонију Вучетићу 450 форинти. У Жабљу се од 1815. помињу трговци са презименом Михајловић, Антоније-Аца (1815), Јован (1819) и Теодор (1826). Вероватно су били браћа или бар рођаци. Иако трговац Антоније Михајловић је 1816 на Тиси код свог села поставио две воденице за млевење жита. У вези са градњом српске цркве у Жабљу помињу се 1832. као значајнији трговци Тимотије Сарајлић и Теодор Сарајлија. Очигледно је да су се доселили из Сарајева или, бар, њихови преци.
После распадања кућних задруга граничари-земљорадници се удружују и оснивају земљорадничке задруге. Непосредно пред укидање Шајкашког батаљона основана је 1868. Тителска земљоделска задруга која је имала своје филијале у свим шајкашким селима, па тако и у Жабљу, где је требало отворити и пољопривредну школу. Жабаљ је имао задругу 1903. и чак две од 1930 до 1940. године.
Стварање нових, капиталистичких односа пратио је и развој банкарских институција – новчаних завода. Још 1875. отворена је Прва задруга Срба Шајкаша, задруга за међусобно помагање и штедњу, па Српска кредитна задруга 1905, Прва шајкашка штедионица д.д. 1908. и на крају Српска жабаљска штедионица.
Зачетке индустрије у Жабљу представљају оснивање три млина и две циглане од 1920. до 1940. и конопљаре 1935. године. Парни млин Игнаца Вајса, који је запошљавао 10 радника био је први млин у Шајкашкој. Нагли развој свиларства наметнуо је потребу преласка са мануфактурне на индустријску производњу. У ту сврху Жабаљ је 1888. добио откупну станицу за чауре свилене бубе, а почетком 20. века подигнута је и свилара. Жабаљски срез је имао укупно 296 занатлија у ова четири села.
Здање православне цркве у Старом Жабљу порушено је као и све остале јавне зграде приликом пресељења села на нову локацију. Није познато када је стара црква подигнута а још се и данас разазнаје место на коме је била подигнута и обележава се венцем. Ни новоподигнута црква није задовољавала потребе општине, па је 1832. одобрена градња садашње црквене зграде која је довршена 1835. и освештао ју је бачки владика Георгије Хранислав у мају исте године. Посвећена је преносу моштију Св. Николе.
Иако је надвојвода Лудвиг у свом извештају из 1808. нагласио потребу градње римокатоличке цркве у Жабљу, она је саграђена тек 1824. у славу Девице Марије. Ову цркву освештао је калочки каноник Михајло Чупор 1826. године. У време буне 1849. ова црква је изгорела, али је после обновљена. Први свештеник у њој био је Франц Шрамко (1824-1841).
Најстарији податак о српској школи потиче из 1735. године. Први познати учитељ био је поп Никола, а после њега поп Георгије. Извори бележе да је 1772. школу похађало 48 ђака а према подацима из 1785. школа је саграђена од черпића и зграда је добро изгледала, деца нису редовно ишла на наставу, општина је слабо снабдевала школу огревом а успех је био врло слаб. Први учитељ који се помиње у 19. веку био је Петар Јовановић, који је од 1815. до 1819. служио у Жабљу. У целој Шајкашкој, па и у Жабљу, стање српских школа било је рђаво. Међутим, ни после укидања батаљона, када су школе прешле у државне руке стање се у њима није битније променило. У Жабљу је комунална (општинска) школа имала посебна одељења за мушку и женску децу. Тек уочи светског рата стање у општинским школама се поправља. Током 1919. у Жабљу је отворена државна народна школа.
Српска читаоница и касина отворене су 1882. године. Имао је Жабаљ и певачко друштво „Шајкаш“.
Својевремено је Жабаљ био најлепше компанијско место у целој Граници.
Литература: Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад,1975.
Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, Нови Сад, 1983.
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)