Ђурђево
Најлепша православна црква у граници
Ђурђево је изграђено на меридијанском путу који пролази са десне стране Тисе. Источна страна села наслања се на алувијалну терасу. Село је подигнуто у складу са најбољом традицијом планске градње и прописима. Село је квадрат испресецан под правим углом правим и широким улицама. У средини Ђурђева је велики слободан простор са парком око којег су све значајније јавне зграде и приватне куће. За разлику од квадратне површине села, атар Ђурђева је неправилног облика и формиран је на феудалним поседима почетком 19. века, када је село припојено Шајкашком батаљону.
Током 14. и 15. века остало је нешто трагова о Ђурђеву. За турске владавине припадало је тителској нахији у Сегединском санџаку. Око 1570. имало је четири куће, али је касније опустело. Обновљено је 1800. са 203 српске породице досељене из Темерина. Насеље је добило назив Ђурђево, вероватно, зато што је обновљено у пролеће на Ђурђевдан. Или, име је могло потећи од имена терена који се у старини звао Алмаш-Сенђерђ (Almas-Szentgyorgy), а можда и зато што је 1413. на том простору забележено село Ђерђи (Gyorgyi) које су Срби звали Ђорђевац. Тек, писмених доказа о крштењу села нема. После развојачења Шајкашког батаљона 1873. Ђурђево припада Бач-Бодрошкој жупанији.
Током 19. века број становника значајно расте. Томе су нарочито допринели Русини који се у великом броју досељавају из других места. Крајем 19. века досељавају се Немци и Мађари. Становништво се углавном бави земљорадњом. Потреба за занатлијама било је и у овом месту. Као и код свих шајкашких насеља подаци о занатлијама се могу пратити од 1815. године. Те године се помиње неколико дућанских и сточних трговаца. Тодор Мушицки је један од дућанџија. Зато што није могао да зарађује за живот ћурчија Георгије Михајловић желео је да се 1816. исели , али му није одобрено, јер би ослабила његова кућна задруга. Исте године се иселио чизмар Михаил Јованов. Девет трговаца стоком се помињу 1833. године. Они откупљују 5-30 мршавих говеда дохране их и продају месарима. Ђурђево је 1900. имало своју земљорадничку задругу и 1904. Српску честичарску задругу (штедионицу). Између два светска рата има чак три земљорадничке задруге, од 1929. до 1940.године. У ове задруге били су учлањени и Русини. Имало је Ђурђево и Земљорадничку кредитну задругу (1929-1941). Од слабе индустрије имају млин и циглану. 0д 1913. је деловало Општинско привредно друштво Русина.
Најлепша православна црква у целој бившој Славонској граници је црква Св. Спаса у Ђурђеву. Подигнута је убрзо по насељавању овог места. Грађена је од солидног материјала, дугачка 28 метара, широка 8 са торњем високим 22,7 метара.
Српска школа у Ђурђеву настала је после насељавања села 1800. године. После четири године забележено је да је школска зграда нова и добра и да има 40 ђака. Средином 19. века била је у лошем стању и са две учионице.Први познати учитељ био је ђакон Ћипровац. Њега је 1816. заменио Александар Мушицки из села. Непосредно пред укидање Шајкашког батаљона Ђурђево је имало Павла Бокшана, учитеља за мушку децу и Илију Барбуловића за женску. Од 1919. у Ђурђеву је школа постала државна народна школа.
Литература: Шајкашка, I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.
Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, Нови Сад, 1983.
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)