Лок
Село на острву усред равнице…
Лок је типично бачко село у којем поодавно у највећем броју живе Срби и Мађари. Настанак Лока је у тесној вези са његовим повољним стратегијским условима и положају на граници две различите привредне зоне. Оне на платоу Тителског брега где је погодна за гајење сувих култура а у алувијалној равни за културе којима је влага неопходнија. Лок се развио на острву, остатку алувијалне терасе, у алувијалној равни Дунава. Важно је истаћи да су житељи Лока одабрали ово место и зато што је острво увек било опкољено мочваром која је била природна препрека незваним гостима што су пролазили дунавским путем у подножју брега. Везе Лока са овим путем водиле су преко мочварне алувијалне равни. За време високих водостаја површине око Лока, па и само село су бивали под водом. Према једном извештају команде Шајкашког батаљона из 1770. Лочани су изградили насип од свог острва до подунавског пута. Ипак, граничарске власти су захтевале од цара Јосифа Другог да нареди пресељење Лока у подножје Тителског брега поред постојећег пута. Планом из 1772. оно је пресељено код сурдука Градац. Лочани су онамо издржали 40 година и 1812. се враћају на острво, а код сурдука су остали трагови цркве и крчме. Молбу за враћање на острво 1811. у име целе општине поднели су граничари Теодор Чурчић, Павле Вељков, Теодор Маричић и Петар Јанош. Међутим, на жупанијској карти из 1825. село није забележено а неки извори казују да је Лок 1830. мало село са једном улицом и 40 кућа на старом месту на острву.
Трагова о овом насељу било је и током 14. века. Али, први помен Лока је из 1445. и судећи по имену оно је насеље млађе по настанку. Тада је село припадало бачкој жупанији. Средином 15. века Лок је припадао тителском каптолу. Кроз 16. и 17. век припада тителској нахији и помиње се 1590. и 1650, а онда га 1690. означавају на турској пограничној карти. Касније, 1699, Лок има 27 кућних старешина и десет ожењених синова, вероватно, Срба које је довео Арсеније Чарнојевић. Од 1745. је коморско насеље које се укључује у Потиску границу. После укидања војне границе 1763. једно је од првих шест насеља која улазе у састав Шајкашког батаљона. После њега, од 1873, Лок се поново припаја бачкој жупанији.
Лок је претежно земљорадничко насеље, али су се његови житељи бавили и занатством. Као и код осталих насеља најраније забележени подаци су из 1816. године. Онда се ковач Петар Павлов преселио из манастира Ковиља и добио је у Локу и плац и кућу. Од трговаца познат је Пантелија Мушицки чији је син 1818. отишао у Сегедин да изучи за трговца.
Црквена здања у Локу мењала су локацију као и село. Садашња православна црква подигнута је измешу 1822. и 1823. као једнобродна грађевина. Посвећена је пророку Св. Илији. Иконостас је донет из Титела и рад је непознатог резбара друге половине 18. века. Иконе је у барокном стилу прелазног доба осликао непознати сликар који је стварао у другој половини 18. века. Претпоставља се да је то био Димитрије Бачевић. Иконостас је 1867. премазао Аугуст Тирк и додао је неколико својих икона. У Локу постоји и римокатоличка црква.
Према неким изворима школа у овом селу није постојала пре прегледа православних школа 1772. године. Али се у извештају за 1785. потврђује да постоји мала, од набоја, школска зграда и да има доброг учитеља. До 1804. настава се изводила на разним местима а нова зграда са станом за учитеља сазидана је 1857. године. Први познати учитељ Стефан Радичевић радио је десет година а наследио га је 1786. Аврам Милетић, отац Светозара Милетића.
Литература: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад, 1986;
Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.
Драган Колак
(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)